Ћутати најдубље распричана
Стално трагати за шапатом
Дисати уздасима
Јадна се шуњати сопственим животом
Као сеоски миш
У великом граду
Што сећа се
Топлог скривеног места
У шуми ногу
Што без милости
Газе
Ћутати под твојом левом мишком
Шапнути понешто
Каткад уздахнути
Задовољно прести
Као мека лења мачка
Што репом ти
Захвално
Заблуделе капке мази
На обали жедна бити
Вреле душе ватру пити
Тугом срећу закитити
Осуђена - све сакрити
Узлетети као птица
Не скидати осмех с лица
Надати се - среће клица
Развејана сапуница
Час гушити биће своје
Час му дати дуге боје
Собом вући баш све своје
Битисање једно - то је
Ставити у песму све што сада ћутим
Целим бићем својим дрхтавим и гладним
Немогуће - знам - јер то само слутим
Искиданом душом - тренуцима јадним
Проваљена брана небрањеног срца
У њег пушта вале из трептаја расле
Пред њима се оно немоћно копрца
Одају га очи - немирне а згасле
Под олујом сталном ја ћутим и сада
Ћутећи о другом иза искорака -
Јер оловним ногама изгажена нада
Слути жижак среће горе код облака.
Малаксалог једра - без сидра ко уклет
Низ тамну воду ношен - ја брод
Беласају недра твој мирисни букет
Зачас слике оду - ја таман ко свод
Има ли ветра то не питам више
Да напне једра - одговор знам
У твојој књизи све о томе пише
Упркос бризи опет сам сам
У паклено вече
Почетком лета
Напајах ожеднело цвеће
Крајичком ока
Као да спазих -
Комад се таме креће
У њему две чигре
Изазов плешу
Сјактаве тачке
На трен стадох -
У рају или паклу?
То очи су црне мачке
Она ме гледа
Чека да кажем
Враџбину - заштитне речи
Ко свако што чини
Кад црна мачка
Започет пут му пречи
Не рекох ништа
Само је гледам
Чак не укрстих прсте
Помислих само
Како је тужно
Бити жртва своје врсте
Иво Андрић, српски књижевник
(1892-1975)
